Morani Mamić dijagnosticiran je melanom o čemu je iskreno progovorila na svom profilu na Instagramu.
Nedavno je, naime, otkrila da ima melanom.
“Ova današnja slika najbolji je prikaz površnosti društvenih mreža, pa i života, usudila bih se reći. Prvo kaj vidimo dobro je držeća, napucana plavuša koja pije svoju jutarnju kavu u nekom finom bistrou, i dok joj se topi led u cijeđenoj naranči jedinu nervozu stvara joj pomisao koju pozu da zauzme. Da. to je ono kaj vidimo. A ono kaj se ne vidi, pokušati ću vam ispisati emocijom. Prije nepunih tjedan dana bio je dan kao i svaki drugi. Buđenje, jutarnja kava, šminkanje,odlazak u grad, sto poziva, nervozni ulasci na IG u svakoj sekundi dosade, brdo šaljivih poruka, pa jedan opušten ručak s prijateljicom. U sjeni terase jednog zagrebačkog restorana glasno smo se smijale, smišljale kaj ćemo raditi, koje haljine nositi, i s kime provoditi ovo ljeto. Iz smijeha trgne me zvuk poruke. Bacim pogled, (vidim moja Tea ) glavna sestra u poliklinici. U trenu prođe mi glavom kako sam prošli tjedan izvadila malu crnu točkicu na podlaktici. Poruka kratka. ‘Draga Morana, javite se doktorici.’ U toj sekundi u meni se nešto slomilo. Drhtavim rukama šest puta ukucavam broj. Sedmi put začujem zabrinut glas. ‘Gdje ste Morana? U Beču, ili? Došao je nalaz. Imate melanom”.
Dalje nisam čula niti riječ, gledala sam tupo u prijateljicu i rastrojeno potvrdila da se vidimo za sat vremena u klinici. U jednoj sekundi stalo je sve. Sve kaj je do tada bilo važno, prestalo je biti. Prva pomisao. Frano će ostati sam. Druga. Imam Jozu, mamu, sestru. Točno tim redom. Treća. Ovi pohanci i mlinci kaj su taman došli na stol dobro ‘zgledaju. Nazvala sam Jozu. Vozimo kroz gradsku gužvu. Sunce sije na najjače, a ja sam potpuno mokra od hladnog znoja. Prva rečenica koju je doktorica izgovorila bila je; ‘Nakon ovog idite na Kamenita vrata zapaliti svijeću. Niti ja, niti moj kolega histopatolog u svojoj praksi nismo vidjeli manji melanom. Odmah sam Vam dogovorila novu operaciju. Da ste došli za šest mjeseci ništa ne bi mogli učiniti.’ Nijemo sam je gledala; ‘Hoću li ja umrijeti ?’ izustio je neki glas iz mene”.
“‘Ne, ne i ne!!!’, odgovorila je vedrim tonom. Jozo, koji kao da je taj čas ušao s livade kaže; ‘Pilaj to doktorice ako treba, pa nek’ imam jednoruku limited edition ženu, k’o Kapetan Kuka!’ Ne znam kaj si je mislila doktorica, al’ ja sam pomislila, volim te budaletino jedna… Izašli smo na Gundulićevu. Nebo i zemlja spojili su se u nekom histeričnom prolom oblaka plaču. Izujem sandale i bosa zakoračim na ulicu. Kiša u sekundi uništava do tada savršenu kosu, topi šminku, lije po preskupoj torbi, natapa do kože majicu, za koju ‘sam do skoro davala bubreg’ samo da je imam prva… A meni, sve nevažno… Ravna crta… Hodam bosa kroz neki besmisao… Danas je bila operacija. Popila sam kavu prije toga s frendicom koja u jednom trenu veli; ‘Zgledaš top, daj da slikam!’ Predivan doktor napravio je ono kaj najbolje zna, očistio je ‘gada’, duboko, široko, dugačko. Čekamo tjedan dana. Bit ćemo pametniji. Sve ovo piše vam ‘bezbrižna’, namontirna, ispozirana plavuša sa slike, jer želi da poslušaš taj unutarnji glas koji je njoj iz dana u dan govorio idi nek’ te doktor pogleda. Bila sam kod dva. Rekli su pratit ćemo. Dođite za 6 mjeseci. Glas kaže, idi dalje. Doktorica ga je izvadila odmah, bez riječi i spasila mi život… Mogla sam sve ovo i ne napisati javno, ali osjećam da moja priča može služiti da nekome pojača vlastiti glas na najjače… I da, drugi put kad vam oko zagrebe površnost, a jezik krene da ne isprati mozak, zaustavite se, nikad ne znate kakvu bitku netko bije iza savršenog osmijeha sa slike”, zaključila je.
